Odakle su došli laseri?

Teorija lasera (lasersko pojačanje stimulisanom emisijom zračenja) potekla je od Alberta Ajnštajna 1917. godine, koji je ukazao na niz tehničkih teorija o interakciji između svetlosti i supstance (Zur Quantentheorie der Strahlung).

Prema teoriji, postoji različit broj čestica raspoređenih na različitim energetskim nivoima. A čestice na visokom energetskom nivou će skočiti na nivo niske energije kada su pobuđene određenim fotonom. Na niskom energetskom nivou, zračiće se svetlost iste prirode kao i svetlost koja je pobuđuje. A sedmično svjetlo može pobuditi jako svjetlo u određenom stanju.

Nakon toga, Rudolf W.Ladenburg, Valentin A. Fabrikant, Willis E. Lamb, Alfred Rastler Joseph Weber i mnogi istraživači dali su doprinos u istraživanju lasera.

Danas bih više pažnje posvetio primjeni lasera, kao što su lasersko rezanje i graviranje, lasersko zavarivanje i lasersko obilježavanje. Primena laserskog rezanja počela je 1963. godine, bila je popularna sa četiri prednosti, visokom lakoćom, visokim smerom, visokom monohromatnošću i visokom koherentnošću. Nema deformacija i habanja alata tokom rada jer laser ne dolazi u kontakt sa materijalom za obradu. Nadalje, to je fleksibilna obrada koja brzo seče i buši metalni materijal sa visokim intenzitetom zraka i snažnom energijom.

Štaviše, ako ste ikada čuli za lasersko zavarivanje, novu zamenu za konvencionalno zavarivanje, znali biste da je to efikasan način. Ne samo zbog velike prilagodljivosti, već i zbog sveobuhvatnih prednosti.

Na osnovu optičkog laserskog snopa, radnici su mogli zavariti metalni materijal bez punila i fluksa za zavarivanje. U poređenju sa tradicionalnim argon-lučnim zavarivanjem, koji je trenutno najčešći način zavarivanja, lasersko zavarivanje sa vlaknima moglo bi da prođe kroz prozirni materijal, što bi u velikoj meri moglo sprečiti povrede usled obrade na daljinu. I može se koristiti u ekstremnim okruženjima, kao što su visoka temperatura, visoka hladnoća i radioaktivno okruženje.